Obligaciono pravo predstavlja možda i najznačajniju oblast prava, kako zbog širokog spektra odnosa koje obuhvata tako i zbog svakodnevnog uplitanja modernog čoveka u obligacionopravne odnose, bili oni njemu vidljivi ili ne.
Naime, u prošlosti su, može se reći, primat u pravu imali stvarno i nasledno pravo, pre svega zato što je materija koju uređuju imala mnogo veći značaj u svakodnevnom životu čoveka, s obzirom na to da u društvima u kojima tržište nije predstavljalo jedan od značajnijih aspekata života te je prosečan građanin jako retko ulazio u obligacionopravne odnose, dok je istovremeno od veoma velikog značaja bilo pitanje kome koja stvar pripada i kome od naslednika će te stvari kasnije pripadati.
Sa ubrzanim razvojem tržišne privrede uporedo je dobijalo na sve većem značaju i obligaciono pravo, upravo iz razloga što je stupanje u obligacione odnose postalo sve češće, sve lakše, sve dostupnije i sve raširenije.
Naime, u odnosu na stvarno pravo koje uređuje pravo svojine i pravo faktičke vlasti na stvari i odnos između lica koje ima ta prava prema stvari povodom te stvari, dok sva treća lica ostaju van tog stvarnopravnog odnosa, obligaciono pravo upravo uređuje pravne odnose između najmanje dva subjekta.
U obligacionom pravu postoje najmanje dva lica, poverilac koji je ovlašćen da od drugog lica, odnosno dužnika, zahteva ispunjenje određenje radnje i dužnik koji je dužan da tu svoju obavezu ispuni poveriocu.
Mada ugovori, odnosno sporazum dva lica, predstavlja najčešći izvor obligacija, oni nisu jedini izvori obligacija, te tako pored ugovora podjednako značajan izvor obligacija predstavlja prouzrokovanje štete iz kojeg se u osnovi rađa obaveza lica koje je načinilo štetu da nadoknadi tu štetu licu koje je pretrpelo štetu, odnosno u ovom slučaju, štetnik predstavlja dužnika obligacije, a oštećeno lice predstavlja poverioca.
Ključna razlika između ova dva izvora obligacija, krije se u tome što kod obligacija nastalih iz ugovora, ključni element predstavlja volja ugovornih strana. Naime, prilikom zaključivanja ugovora, ugovorne strane, koristeći svoju slobodnu volju, stvaraju određenu obligaciju, odnosno takav pravni odnos u kome obe strane stiču određena prava i obaveze ili samo neke od njih.
Prilikom nastanka štete, takođe nastaje obaveza lica koje je štetu prouzrokovalo, da tu štetu nadoknadi licu koje je štetu pretrpelo. U tom smislu, obligacije u ovom slučaju ne nastaju voljom ugovornih strana, već prouzrokovanjem štete, nakon čega nastaju prava i obaveze, odnosno obligacija.
Pored ova dva, najčešća i najrazvijenija izvora obligacija, izvori obligacija su još i sticanje bez osnova, poslodostvo bez naloga (nezvano vršenje tuđih poslova), jednostrane izjave volje kao i sam zakon.
Imajući u vidu navedeno, sasvim je jasno zašto se danas obligaciono pravo može smatrati, možda i najznačajnijom oblašću prava. Ljudi svakodnevno zasnivaju i gase obligacije, makar činili to nesvesno i bez svesti kako o zasnivanju obaveze, odnosno obligacije, tako i o njenom gašenju. Uzmimo za primer koliko puta prosečni građanin ode u toku samo jednog dana do prodavnice u nabavku namirnica, koliko puta uđe u taksi ili javni prevoz? Koliko često neko ošteti nečiju stvar, odnosno koliko često neko pretrpi štetu? Iako ove stvari mogu delovati minorno i ne toliko ozbiljno kao npr. ugovor o prodaji nepokretnosti ili ugovor o kupovini motornog vozila, svaka od ovih situacija predstavlja izvor obaveze, odnosno obligacije.
U oblasti obligacionog, odnosno ugovornog prava, između ostalog, naša kancelarija bi Vam mogla pomoći u postucima koji se tiču: